O slikarstvu D. Savkovića - Sonja Jankov

22.08.2020.
O slikarstvu D. Savkovića - Sonja Jankov

Najkraći opis slika Dušana Savkovića je spoj nepostojanja prostora i razigrane dokolice. Već iz toga se vidi da je u pitanju umetnik koji filozofski pristupa slikarstvu, spajajući oprečne elemente i prikazujući time prožimanje različitih emocija.

 

Prvi element njegovih slika – nepostojanje prostora – potpuno je crnilo, poput abisa. Osnova svih njegovih slika time izaziva užasavanje, ili osećaj kao kada „propadamo“ u snu. Potpuno crnilo nema ni dna, ni kraja, ni gore, ni dole, apsolutno nikakvog prostornog određenja, što je užasavajuće za čoveka kao biće kojem je osećaj prostora a priori urođen. Bez prostora ne možemo ni u sadašnjosti da se orijentišemo, a inače smo slepi da predvidimo šta donosi budućnost i u kojem pravcu će nas život odneti.

 

U sred tog crnog ambisa, Savković postavlja ljude i decu koja se brčkaju u bazenima na naduvavanje, sede na plažama ispod suncobrana, voze rošule, puštaju zmajeve, čitaju novine, spuštaju se niz tobogane, klackaju se ili se jednostavno susreću. Prikazuje ih pop-artistički, koristeći čiste jarke boje, kontraste, oštre konture i skoro grafičko rešenje figura. Ti ljudi na njegovim slikama nisu okruženi samo abisom, nego i nedovršenim stepeništima, kućama, tvrđavama, kapijama, prolazima, uličnim lampama. Na prvi pogled, ta arhitektura je nadrealna, lebdeća u prostoru, neoslonjena ni na šta osim na ambis, pomalo ešerovska, zapetljana u samu sebe, nelogična, matematička, sa efektom mise-en-abyme, to jest slike-u-slici. Ona izvire iz crnila gotovo skulptorski, stvarajući svojevrsne scene. Na drugi pogled, primećuje se da ta arhitektura nije postavljenja tek tako da visi u abisu bilo gde. Ona zapravo nastaje kretanjem ljudi koji su prikazani na slikama. Prostor i dalje ne postoji sam po sebi, nego postaje definisan aktivnošću ljudi u ambisu. Dakle, ako bi neko od likova da se okupa u bazenu, za taj bazen će biti potrebno parče zemlje koje će leteti u ambisu poput male planete. Novonastali scenski prostor je vrlo plastično prikazan, tako da ima odlike predmeta i izgleda realniji od realnosti.

 

Osim spajanja užasavajućeg crnog ambisa i šarene dokolice, Savković na svojim slikama spaja i prikaz pokreta sa statičnim delom umetnosti. Ruke i noge većine prikazanih figura su izdužene kroz sve prostore kroz koje su prošli, tako da za njima ne ostaje trag, nego se upravo one protežu kroz sva vrata i prozore. Korišćenjem modularnih formata platna i poliptiha, Savković se ponekad igra naracijom, kao u slici Tunel ljubavi i para. U zavisnosti od toga koje platno stavi levo ili desno, kolica sa detetom mogu izgledati daleko ostavljena kao simbol napuštanja porodice zbog nove ljubavi, ili mogu izgledati kao prikaz budućnosti dvoje koji su se tek sreli i zaljubili.

 

Iz svega ovoga možemo zaključiti da su slike Dušana Savkovića zasnovane na tehničkoj referentnosti prema pop-artu i optičkoj umetnosti, a tematski se fokusiraju na sukob ida, podsvesti, slobodne volje i slobodnog vremena. One poručuju da se svi strahovi ne samo maskiraju lepo provedenim vremenom, nego se zapravo poništavaju njime. Ako stavimo rošule, one će nas odvajati od ambisa koji je ispod i oko nas, ali će odmah stvoriti i put kojim možemo da se vozimo ili bar da se kotrljamo. A to je svakako bolje od konstantnog propadanja.

 

 

Sonja Jankov,

samostalni kustos

novembar 2018.

Autor : Sonja Jankov

Datum objave : 22.08.2020.